La Lara

Setnja od Slavije uzbrdo, Makenzijevom, ovih godina je jedno bolno iskustvo. Ima tu parkiranih automobila po trotoaru, grade se neke zgrade pa su tu i skele i ograde, jedan kafic je nedavno demoliran bombom, na svakom pesackom prelazu mozete samo da se nadate da su najveci ludaci trenutno negde drugde, a da su ovi standardni zapali vama.
A ovako je izgledala pre II svetskog rata. Ovo desno je ulica Sv. Save, a ovo levo Makenzijeva. Opsti umetnicki utisak mnogo lepsi nego skoro vek kasnije.
A evo i pricice o gosn. Makenziju i njegovim aktivnostim u ovom kraju:
"...svako ko dode u Beograd zna gde je trg Slavija, ali cak ni mnogi žitelji Beograda ne znaju da je ovaj trg do osamdesetih godina 19. veka bio baruština u koju su Beogradani u dubokim cizmama išli u lov na divlje patke. Sudbinu Slavije promenio je Frensis Makenzi, imucni, obrazovani covek i filantrop (1822-1895), kupivši veliki prostor iznad današnjeg trga, tada poznat kao Simica majur. Makenzi se nije posvetio poljoprivrednim radovima, vec je zemljište isparcelisao, izdelio i prosekao pravolinijskim sokacima. Narod je taj kraj, koji se prostire izmedu današnje Njegoševe, Slavije i Svetosavskog platoa, nazvao Englezovac (iako je Makenzi bio Škot). Cedomilj Mijatovic kaže za Makenzija da je bio „najljubazniji, najpobožniji, najispravniji i najmilosrdniji medu ljudima.“Potrošio je hiljade funti podržavajuci udovice i sirocad palih srpskih vojnika. Na placu u Englezovcu nikla je najpre omanja crkva Svetog Save, a potom i današnji hram Svetog Save." (Blic, 6. 10. 2009).

Na pitanje gde zivim, od sada odgovaram: "Na Englezovcu"

Sat je zvonio u 4.45. I mobilni takodje. Za razliku od ta dva, moj sistem skoro uopste nije funkcionisao. Ali sam ipak ustala i nastavila da se krecem.
Jer, prosla su cetiri meseca od kad sam izvadila izvod iz maticne knjige i uverenje o drzavljanstvu, za sve je trebala koordinacija i vreme, i nisam zelela da cekam jos i da dokumenti isteknu. Osim toga, vreme je idealno, Evropski parlament je prethodnog dana saopstio da ni on nema nista protiv da mi Balkanci krenemo da putujemo bez viza, a do tog momenta je ipak ostalo dovoljno dugo da se oni sa kasnijim paljenjem ne dosete i rese da izvade novi pasos (i LK).
Na ulici sam bila u 5.45, i dalje je bio potpuni mrak.
OK, stigla sam ispred MUP Vracar, bila sam cetvrta. Surprise! Ocekivana guzva u to doba je izostala. Posle mene dolazi devojka iz Zarkova, kaze da se tamo staje u red i u tri. Jupi, nama je super.
I tako, uz kombinaciju solidne ekipe u redu, zida za nasloniti se, muzike i vec pomenutog lepog vremena, doslo je osam sati, dobili smo brojeve i zakazana vremena za samu proceduru prijave za famozna nova dokumenta.
Dotadasnji deo prosao je manje-vise kao cekanje u redu za vizu (pre nego sto su uveli sistem telefonskog zakazivanja), iako bi, taj isti super-moderni-pasos-po svim EU standardima trebalo da nas spase tih istih cekanja u redovima za vize.
Utisak dana je ono sto se desava kad udjes u kancelariju MUP-a da odradis samu prijavu.
Ne znam kako izgleda po nekim varosicama, ali na Vracaru, tzv. modernoj centralnoj opstini BGD je ovako:
Udjem.
Tu je jedan sredovecni covek za pisacom masinom. Ispred njega sedi zena u papucama, njegova prijateljica. On je na telefonu sa nekim, da mu objasni da se ta njegova prijateljica nije odazvala na neki sudski poziv, jer ga, jel', nije ni dobila i ne znam ni ja sta...uglavnom, ako taj sa druge strane moze da sredi da ona ne plati tih 30000 dinara kazne sto se nije odazvala. Ne znam sta je bilo, valjda moze, prijateljica je otisla zadovoljna, covek nastavio da kuca na masini. Za tih 20ak minuta koliko sam bila tamo, jos su ga zvali iz kabineta Mr Mrkonjica, treba nekom njegovom savetniku neki lep termin, posle podne. Moze. I tako jos nekoliko slucajeva slicne sadrzine.
Zenska koja radi na pasosima je paralelno sa ovom procedurom (uzimanje otisaka, kopiranje dokumenta, fotografisanje, pitanje hocu li LK sa cipom ili bez, uzimanje potpisa na nekoj spravici...) bila isto na telefonu, opet je neko zvao (tipa 'Cica iz Tirsove' or smth) da mu se raspita za nesto, pa je ova zvala da joj se raspita za to nesto, pa je zvala da joj javi to sto se raspitala..U isto vreme je i pusila, iako je generalnim zakonom zabranjeno pusenje u svim kancelarijama na teritoriji zemlje i u toj pojedinacno, na sta je ukazivao i znak u toj istoj kancelariji
I tako.
Ostatak dana provela sam spavajuci.
Pasos i LK bice gotovi za 15 dana.
Otpustanje predvidjenih 10 posto drzavne administracije ici ce tesko, kao i bilo kakave promene u toj sferi.
Nadajmo se da ce oni koji se trude da do ukidanja viza ne dodje biti manje efikasni nego u prethodnih nekoliko nedelja.

Ovo na slici je ulica kako je izgledala pre svitanja.

Odmori su u principu dobri, odlični štaviše.
Na odmoru bi trebalo raditi nešto što inače ne radite, ili na mestu na kome to inače ne radite, a najbolje i jedno i drugo.
Tako odosmo mi na more ovog jula.
Jedna od aktivnosti bilo je sedenje/ležanje uveče na plaži. Bili su ljubazni i ostavljali tu ležaljke. Onda još i noćno more, ćaskanje i pivo. I nebo.
I tako jedno veče tu leškarimo i gledamo u nebo.
Sa šetališta iza nas nekom detetu odlete balon, sa helijumom. U obliku konjića.
Bili smo vremenski-prostorno-spiritualno u optimalnom modu da pratimo let tog balona.
Ispostavilo se da balon sve vreme leti u visinu.
Lepo ležiš i gledaš ga a on je sve više i više i više.
Ispostavilo se da balon može baš daleko da odleti. A pošto je od te neke folije, i dalje se vidi. Na kraju izgleda kao još jedna od zvezda. Žućkasta tačkica and that's it.
Eto, i za takve stvari služe odmori. Kad bi smo to saznali u regularnom životu? I ko zna čega sve još ima po tom nebu, a izgleda kao najobičnija zvezda?
Mada, ima jedna donekle slična epizoda. Za vreme bombardovanja, neko vreme proveli smo u jednoj super vikendici.
Jedno veče smo tako ležali na travi u dvorištu i isto gledali u nebo.
Balona nije bilo, ali je bilo svetlucavih žutih tačkica. Samo što se tad razmišljalo: Da li su to zvezde ili sateliti ili avioni?
Kažem, primeri nisu baš isti. Ali izlazak iz regularnog toka stvari definitivno jeste.

photo

Beograđani prema Beer Festu uglavnom gaje jedan od ova dva odnosa:
- Misle da je to 'seljačka' manifestacija, 'Guča u Beogradu' i sl.
- Ne razmišljaju, jednostavno idu.
A neki i promišljaju, pomalo. Ja npr. prvih nekoliko godina nisam išla, jer su me ubedili u ovo prvo. Kad sam jednom slučajno otišla, baš mi se svideo. I deluje mi mnogo kosmopolitskije nego neke nazovi urbane manifestacije. Svidja mi se što ima ljudi raznih dobi i profila (mada je to bilo izraženije na Kalemegdanu - Do Ušća se nekako lakše dovlače tinejdžeri). Takođe, super mi je što nije usmeren na muziku - Iako uvek neki nastupaju, iako me najčešće niko od njih ni malo ne interesuje, muzika na Beer Festu može da vam bude potpuno u offu. Šetanje među štandovima, poseta luna parku, sedenje gde se nađe mesto, kokice, novi ukusi i slično mnogo su mi interesantniji od stajanja pred binom. Treće, ima piva iz raznih zemalja, i pod šatrama nekih od njih (Česi, Nemci) ima nekakvog duha tih sredina.
Najzad, ima i zanimljivih piva, kao ovaj moj belgijski favorit sa višnjom.
Neke opservacije na temu Beer Festa možete pročitati i u E-novinama.

Ja sam lenja kuvarica.
Za to postoje dva razloga:
1. Lenjost
2. Uverenje da je jednostvnije bolje.
U praksi to se svodi na:
1. Biranje (naj)jednostavnije opcije
2. Nadanje da će sve ispasti ok. Ili, kako bi se na engleskom to lepo reklo: 'hoping for the best'.
To vrlo često i bude tako.
Na primer kad se u sosu za špagete nađu samo svež paradajz, so i bosiljak/origano/ruzmarin.
Ili: sun dried tomatoes i beli luk.
Ili: Mamin kuvani paradjz.
A nekad baš i ne. Recimo, kad rižoto, osim pirinča ima samo mleveno meso i paradajz i bosiljak. A tačno se lepo oseća da bi trebalo tu i malo proprženog luka, može i malo šargarepe/celera/ljute paprike ili plavog patlidžana. Da se nešto oseti pod zubima i nepcima.
Princip jednostavnosti mi je super i kad su u pitanju pice. I bruskete. I plodovi mora. I pečurke. I krompir.
A opet, salate mogu da podnesu sasvim lepo nekoliko ukusa i boja i tekstura.
To se odnosi i na pasta-salate.
I čorbice.
I mesa.
Ali, kao što rekoh, nekoliko. Ne, kao što nekad to kuvari amateri ili profesionalci shvate: Sve čega mogu da se sete.
Kad čitam recepte i vidim nešto od sledećeg: Majonez, kiseli krastavci, tunjevina, kukuruz, kečap, šampinjoni - ili još gore, dve ili više od ovih stvari u istom jelu, momentalno sa prezirom odustajem. Jer bi me mrzelo da sve to pripremam. I jer mislim da je ružno.
Nekoliko od tih sastojaka volim same. Neke od tih kombinacija bih jela ako me pozovete na klopu i baš ste to spremili (mada bih imala na umu da je to moglo i drugačije, da ne kažem bolje). Ali sama ne bih upala u iskušenje da takve stvari mešam. Ever.
Iz sličnih razloga ne volim ni: prženu ribu, pohovano bilo šta, o zaprškama da i ne govorim. A opet, neke stvari koje su mi inače lepe, iz iste te slabosti ne spremam: Prženu džigericu. Bešamel sos. Salatu od pečenih paprika sa belim lukom.
A koliko se Jamie Oliver potrudio da od Italijana širom Italije nauči o principima jednostavne kuhinje gledam ovih dana u serijalu 'Džejmijeva velika italijanska avantura' koju toplo preporučujem. 

U nedelju ce u Beogradu biti dve predstave baleta "Labudovo jezero na ledu". Posto je prva rasprodata, uveden je drugi termin, zainteresovana, resila sam da odmah reagujem i kupim karte na vreme.
I dosla u situaciju celodnevnog maltretmana na nacin Bilet servisa Beograd.
Koja je izgledala ovako:
9.15 - Zovem telefonom da proverim da li karata ima. Niko ne odgovoara, posle uporne zvonjave
9.45 - Dolazim do Bilet servisa. Obavestena sam da karata fizicki nema jos u Bilet servisu, da ih ne mogu rezervisati dok one ne stignu  u sam BS, a da bi to trebalo da se desi popodne, preciznije oko 17 casova.
15 h - Zovem telefonom da proverim da li su karte mozda vec stigle. Kazu mi da ih vise nema, i da ce dodatna kolicina stici sutra.
16 h - Zovem za svaki slucaj na drugi telefon, kazem: "Interesuju me karte za Labudovo jezero". Odgovor: "Pa da, kao i ceo grad". Na kraju dobijem informaciju da karata ipak ima, ali da, svejedno,  ne mogu da ih rezervisem
16.30 - Dolazim u Bilet servis ponovo. Prodavac mi kaze da ima samo karata od 2300 dinara. Pitam da li su ostale rasprodate. Kaze 'da'. Kupim karte. Dok slazem novac, zeni koja je dosla posle mene isti prodavac kaze da imaju karte od 1700 i 2300 dinara. Iscrpljena od celog ovog procesa, odem, ne saznavsi da li mozda za nekog treceg postoje i karte od 2000 dinara, koje bi mi, recimo, najvise odgovarale.

Tako da, ovde imamo:
- Jednu dobru vest - Karte imam
- Dve lose - 1. Viseetapno maltretiranje by Bilet servis (jos gore, par ljudi mi rece da se slicno i njima desavalo), 2. Na mail poslat na tri adrese (od big bossa do blagajne) u okviru BS, sa prepricanom celom sagom, ni posle dva dana niko nije odgovorio.

Ima i bonus dobra vest: (Relativna) moc interneta. Mogucnost da se isprica avantura kao ova. Kad god vidim da neko dodje na ovaj blog trazeci hotel 'Juno', Prag (Prague) bas se obradujem, jer znam da ce ljudi znati da je isti taj hotel 'Juno' odvratan, a staff grozan.